Kad deca odrastu…

Postoji velika razlika između toga da uradimo nešto umesto svoje dece i da budemo uz njih dok oni rade svoje.

Imale smo predivno prepodne Magda i ja danas.

A počelo je razočarenjem.

Trebalo je da putujemo u susedno mesto, koje je, po svemu sudeći, trebalo da bude baš blizu. Tamo je bio prvi slobodan termin za ono što nam je trebalo.

To „baš blizu“ ispostavilo se kao šezdesetak kilometara.

Da ublažim razočarenje, ponudila sam se da idem sa njom, da joj budem podrška.

Tako sam to lako obećala i samouvereno potvrdila da mi jutros nije bilo svejedno kada sam se probudila sa mišlju da bi mi možda ipak najviše prijalo da ostanem kod kuće i malo odmorim.

Ali krenule smo.

I već posle nekoliko kilometara obe smo imale osećaj da smo pošle na izlet.

Ne znam da li smo više uživale u vožnji, lepim predelima kroz koje smo prolazile ili u ljubaznosti ljudi koje smo srele.

Pa čak i onih u državnoj ustanovi.

Od portira na ulazu, koji nas je dočekao i sve vreme bio tu, poput dobrog domaćina, dok nismo izašle, do službenice koja je strpljivo pregledala svu dokumentaciju.

Još dok smo dolazile, Magda je rekla:

– Samo da lepo predamo sve što treba i da je sve u redu, pa da nađemo neko lepo mesto za kafu.

Naravno da smo našle.

I kafu. I doručak. Domaćinski. I sve zajedno po ceni jednog sendviča. u Barseloni.

U takvom miru da smo obe poželele da ponovo dođemo tamo, još ćemo da istražujemo šta sve ima u Manresi. Osvojila nas je na prvu, toliko da mi nije zasmetalo što more nije blizu (a to je već ozbiljan znak za mene).

Na povratku za Barselonu i dalje sam fotografisala predele, i obe smo po ko zna koji put ponavljale kako nam je sve bilo lepo.

I kako su svi bili ljubazni.

U jednom trenutku Magda se nasmejala.

– Znaš šta sam pomislila? Došla mama da mi pomogne da sredim stvari za fakultet. Mora da su ljudi to pomislili.

Nasmejale smo se obe.

– E, kad bi oni znali kako smo mi sve same sređivale kroz život...

Pa je dodala:

– I stvarno sam vam zahvalna što ste nas tako osposobili za život. Da sve umemo same.

To me je vratilo mnogo godina unazad.

Sećam se kako mi je jednom pričala za svog studenta iz vremena kada je u Italiji radila kao profesor engleskog.

Došao je na upis sa mamom.

Mama ga je upisivala, pravila raspored, zakazivala časove, proveravala napredak.

On je uglavnom ćutao.

A Magda, koja je sa dvadeset tri godine sama otišla u Milano na usavršavanje nakon Akademije umetnosti, uz stipendiju koja nije bila dovoljna ni za stan ni za hranu, pa dodatno radila da bi mogla da ostane tamo, nikako nije mogla da razume takvu priču. Ma šta da razume, ključalo je u njoj kad samo pomisli na njega, progutala bi ga.

A ja sam se setila jednog mladog fudbalera.

Dobio je stan od kluba, platu, živeo u drugom gradu i završavao školu.

I sve bi to bilo sasvim u redu da mu mama svakog vikenda nije dolazila da kuva.

Ne samo da kuva.

Posebno sam zapamtila da mu je za svih pet radnih dana unapred spremala i servirala doručke u frižider. (Dobro ste pročitali, svih pet).

Jer, kako je rekla:

– On neće sam da uzme da jede ako mu ne spremim.

I tako smo se danas smejale u kolima.

– Eto, i mene je danas mama pratila da mi pomogne oko fakulteta.

A zapravo nije.

Bila sam tamo da joj pravim društvo.

Da podelimo put.

Da popijemo kafu.

Da uživamo u jednom običnom danu.

Jer postoji velika razlika između toga da uradiš nešto umesto svog deteta i da budeš uz njega dok ono radi svoje.

Možda je upravo to jedna od najvažnijih roditeljskih lekcija.

Da ih osposobimo da mogu sami.

A onda da ostanemo dovoljno blizu da, kada požele, zajedno odemo na kafu.

Za mene svaka naša zajednička kafa ima posebnu vrednost.

Kroz duge godine razdvojenosti i retkih zagrljaja, naučila sam da ništa ne uzimam zdravo za gotovo.

Ni jedan trenutak.

Ni zagrljaj.

Ni kafu sa svojim kćerima.